ТОКСОКАРИЈАЗА (ENGL. TOXOCARIASIS)

Токсокаријаза је инфестација људи и животиња узрокована ларвама псеће цревне глисте Toxocara canis (Werner 1782).

У оквиру рода Toxocara, сврстано је 10 врста нематода. Toxocara canis и Toxocara cati, као паразити месоједа су космополитске врсте, док остале врсте имају ограничени ареал распрострањености у природи. Таксономски, врста Toxocara canis, позната и као Lumbricus canis припада роду Toxocara, фамилији Toxocaridae, надфамилији Ascaridoidea, подреду Ascaridina, реду Ascaridida, подкласи Secernentea (Phasmidia) и класи Нематода.

Toxocara canis је крупна нематода која паразитира у предњем делу танког црева. Њен типски домаћин је пас, али и лисица, вук и шакал, као дивљи представници Canidae су природни резервоари и вектори ове нематоде.

Морфометријски посматрано, мужјаци Toxocara canis су дугачки 10-13 цм, а женке 12-20 цм. Код адултних облика постоје добро развијена цервикална крилца, на репићу мужјака се уочава прстолики завршетак (Слика 1а, 2б, 2ц). Имају две добро развијене спикуле за копулацију. Јаја су овална, смеђе или сиво смеђе боје, са храпавом опном, димензија 85-90 x75 μм (Слика 2а и 2б).

Слика 1а: Toxocara canis
предњи крај тела нематоде

Слика 1б: Toxocara canis
женка – задњи крај тела

Слика 1ц: Toxocara canis
мужјак – задњи крај тела

Слика 2а: Toxocara canis
неембрионисано јаје

Слика 2б: Toxocara canis
јаје са инфективном ларвом

РАЗВОЈНИ ЦИКЛУС Toxocara canis

Токсокаријаза је типична геохелминтоза, која подразумева развој инфективних ларви Тоxоцара цанис у јајима у земљишту. Лисице, пси и други стални домаћини могу се заразити на неколико начина: „геоорално“, односно ингестијом инфективног јајета, трансплаценталном и трансмамарном миграцијом ларви из кује у штенад, ингестијом ларве ИВ стадијума из фецеса или цревног садржаја инфестираног пса и ингестијом ларви из ткива паратеничног домаћина.

Зоонотски потенцијал T. canis је велики, нарочито за сисаре и птице. У индиректни развојни циклус ове нематоде могу бити укључене и кишне глисте и инсекти, као паратенични домаћини. Ларве II стадијума, у организму паратеничног домаћина, мигрирају кроз ткива, и на крају бивају учаурене имунолошком реакцијом организма. Када птицу, кишну глисту или неког глодара поједе лисица, пас или мачка, у ланцима исхране ларве T. canis доспевају у организам типског домаћина где достижу свој пуни развој до адултног облика.

Предилекционо место за развој ларви T. canis код мишева је мозак, где су ларве заштићене од имунолошке реакције организма.

У развојни циклус T. canis, човек је укључен као паратенични домаћин. Конзумирање недовољно термички обрађеног меса и јетре свиња, пилића и кунића, као паратеничних домаћина T. canis од стране човека, повећава ризик од његове инфестације ларвама овог паразита. Могућа је трансмисија токсокаријазе и путем ингестије сирових пужева. Због постојања великог броја паратеничних домаћина развојни циклус T. canis је хетероксеничан.

Слика 3: Артифицијално ослобођена ларва T. canis из културе

КЛИНИЧКЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ БОЛЕСТИ

Клинички посматрано токсокаријазу човека карактерише читав низ симптома. Од гастроинтестиналних симптома се јављају абдоминални бол, наузеја и повраћање, услед продора ларви кроз зид црева, као и хепатитис, хепатомегалија и иктерус, као последице миграције ларви у јетру. Од респираторних симптома, као последице инфестације са Toxocara canis јављају се болови испод десног ребарног лука, хронични и непродуктивни кашаљ, напади слични асматичним, праћени порастом телесне температуре, а који су резултат миграције ларви у плућа. Неуролошки симптоми се јављају у виду хиперактивности, поремећаја у понашању или у виду летаргије. Они су последица неуротропизма ларви према малом мозгу. Од дерматолошких симптома карактеристични су црвенило, чворићи, плакови, паникулитис, као алергијске манифестације на присуство ларви T. canis, а често болест протиче и асимптоматски.

Токсокаријаза је претежно дечја болест најчешћа код деце узраста 1-4 године, праћена високим степеном еозинофилије у крви (изнад 10%) и геофагијом, синдромом једења земље, услед недостатка гвожђа у организму (хипохромна анемија). Трајање еозинофилије (чак више месеци), зависи од броја ларви унетих у организам. Присуство 100 или више ларви у организму може узроковати трајање еозинофилије у периоду дужем од годину дана. Мали број ларви T. canis у организму доводи до појаве еозинофилије умереног степена која често траје месецима.

Слика 4: Извор инфекције људи-земља и песак

Величина слова