Добротвор човечанства Луј Пастер још крајем 19. века био је изузетно поштован и у Србији. Краљ Милан доделио је Пастеру орден Св. Саве првог реда (сл. 1) који је и данас изложен у Музеју Пастеровог института у Паризу, 24. маја 1886, мање од годину дана након што је Пастер вакцинисао против беснила првог пацијента, Жозефа Мајстера, 6. јула 1885.
Српско лекарско друштво прогласило је Пастера за почасног члана и поводом његове смрти 1895, а на његов рођендан, 27. децембра, одржало је комеморативну седницу којој су присуствовали краљ Александар Обреновић и митрополит Михаило. О Пастеру је тада надахнуто говорио др Милан Јовановић-Батут, његов ученик и оснивач наше превентивне медицине. Батутов говор штампан је у Српском архиву за целокупно лекарство 1895. године (1, 2).
Колико је било случајева беснила у 19. веку у Србији не постоје поуздани подаци, али се према доступним изворима може закључити да је било јако раширено. У сабраним делима др Лазе Лазаревића описује се један случај пренесен само контактом са бесним псом (3). Када је основан Пастеров завод у Будимпешти 1890. у првој години било је пацијената из Србије свега пет, а следеће 20 (4). „Ми имамо од прилике 200 случајева уједа од бесних животиња годишње, које у Пешту на лечење шаљемо…“ стоји у Српском архиву 1895. године. Прописом је било обавезно ветеринарско посматрање пса, а уколико угине и секција и са обдукционим записником, уколико је пас био сумњив на беснило, пацијенти су упућивани у Будимпешту, сиромашни о општинском, а богати о свом трошку (5). Ови подаци показују да је крајем 19. века не само медицински сталеж, већ и становништво у Србији знало за Пастера и његову методу лечења против беснила. Поред испирања и каутеризације рана усијаним гвожђем, „треба уједено чељаде подврћи антирабијској вакцинацији Пастеровој“ за коју се у „Српском архиву“ 1896. каже да је „један од највећих проналазака данашњег века“ (6).
Оснивање Пастеровог завода у Нишу
Прорачун годишњих трошкова за слање пацијената у Будимпешту био је далеко већи него што би стајало издржавање Пастеровог завода, тако да је уз помоћ краља Милана Обреновића начелник санитета пуковник др Михајло Марковић организовао изградњу и опремање првог „Краљевско – српског Пастеровог завода“ (7). После вишегодишњих расправа, у Београду се није могло добити земљиште за изградњу због страха од могуће заразе становништва, јер ће „у овом заводу бити разних патогених микроба, који могу из својих затвора измилити и чуда починити од београдских становника“. Зато је и поред тешких прилика, у Србији први Пастеров завод основан 1900-те године у Нишу под управом војног санитета (8).
У Србији тада, као и на целом Балкану, владало је типично урбано или беснило које преносе пси (6). Првих година рада Пастеровог завода у Нишу, вакцинисано је између 200 – 300 пацијената годишње, смртност код њих била је 0,48% што је компарабилно са другим Пастеровим заводима у свету. У прве 4 године вакцинисано је у нишком заводу 1140 пацијената углавном озлеђених од паса, укључујући и 9 озлеђених од вукова, а укупно је умрло 7 (8). На основу ових података могуће је приближно закључити колико је укупно умирало од беснила људи у Србији. Слање пацијената у Пастеров завод било је и даље регулисано прописима (9), за сиромашне о општинском трошку, тако да се може претпоставити да број умрлих од беснила у тадашњој Србији који се нису јавили на вакцинацију није био много већи од 10 – 20 годишње. Према једном извору у Краљевини Југославији од 1927 – 1936. умрла је од беснила 141 особа, најмање 1927, свега 7, а највише 1933. године са 25 умрлих, на много већој територији од саме Србије (10).
Пастеров завод у Новом Саду и ерадикација урбаног беснила
Након ослобођења и уједињења, након И Св. рата у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца основано је још неколико Пастерових завода, а у Новом Саду 1921. године, под руководством др Адолфа Хемпта (1874-1943) (сл. 2 и 3). После ратних разарања којих није био поштеђен ни Пастеров завод у Нишу, профилакса беснила је полако обновљена. Годишње је вакцинисано по више хиљада пацијената, за првих десет година 58.018 (сл. 4).
У Београду је тек 1926. почела вакцинација пацијената против беснила у Централном хигијенском заводу, али је примењивана метода била неуспешна и после 3 смртна случаја напуштена (11, 12). У Пожешкој улици бр. 26 основан је Пастеров завод искључиво за производњу ветеринарских серума и вакцина, али не и беснила, а после II Св. рата променио је и назив, тако да се у Београду никад није формирао прави Пастеров завод у смислу антирабичне установе.
Пастеров завод у Новом Саду убрзо је преузео функције свих осталих у Караљевини, од 1928. године, захваљујући новој вакцини против беснила др Хемпта (12). Др Хемпт је произвео мртву вакцину од нервног ткива инфицираних кунића, а касније јагањаца, третираног етром и фенолом, поставио електричне уређаје за млевење мозгова за вакцину (сл. 5), штампање етикета на стакленим ампулама (сл. 6), пуњење ампула (сл. 7), и за затаљивање ампула, тако да је у Новом Саду развио индустријску производњу вакцине за целу земљу (табела 1), а касније и за извоз. Хемптову вакцину прихватиле су многе европске државе, Немачка, Аустрија, Чехословачка, Мађарска, Румунија и Бугарска. Производња Хемптове вакцине у Новом Саду трајала је до 1983, а например у Мађарској до 1989. године.
Др Хемпт се залагао за обавезну вакцинацију паса још од двадесетих година и производио је две врсте вакцине за животиње, инактивисану и живу, са маслиновим уљем као адјувансом, тзв. „липовакцину“ која се користила за постекспозициону вакцинацију домаћих животиња.
Први теренски оглед вакцинације паса у Југославији под надзором др Николића (сл. 9 и 10), Хемптовог сарадника од 1926. године, почет је на преко 1000 паса у селу Станишић, среза сомборског, 17. 10. 1935. године, са Хемптовом вакцином (10). После 7 месеци изабрано је 10 вакцинисаних паса и затворено са 5 паса вештачки инфицираних уличним вирусом. Ни један вакцинисани пас није угинуо од беснила у року од 18 месеци. Мада су резултати ове акције били врло добри, шира вакцинација паса вршена је тек после II Св. рата.
Ратна разарања у II Св. рату мимоишла су Пастеров завод, али не и народ и државу. Док је пре рата било просечно 20 – 30 смртних случајева беснила у Југославији годишње, пред рат, а нарочито после рата беснило се страховито проширило и годишње је десетине људи умирало (табела 2).
Табела бр. 2. Случајеви хуманог и анималног беснила у Југославији после II Св. рата
Године 1948. почела је прво у Војводини обавезна вакцинација паса са одличним резултатима у ерадикацији урбаног беснила (13). Деценијама се Хемптова вакцина користила и за животиње и њом је у Србији искорењено урбано или беснило које преносе пси, у Војводини крајем педесетих, у централној Србији крајем седамдесетих а последњи случајеви псећег беснила били су 1983. на Косову и Метохији. После 1980. није више било ни беснила код људи.
Посебан тип беснила инсективорних слепих мишева откривен је и у Југославији 1955. године. Др Николић и његов сарадник од 1946. године, др Здравко Јелесић (сл. 11), шеф Одељења за рабиологију Пастеровог завода и доцент Медицинског факултета у Новом Саду, изоловали су овај генотип вируса сродног беснилу из слепих мишева са Петроварадинске тврђаве, а типизација је потврђена у Пастеровом институту у Паризу.
Сл. 11. Доц. др Здравко Јелесић, 1919-1964.
Појава силватичног беснила у Југославији
У Покрајини Војводини, северно од Дунава, у њеном источном делу, на Делиблатској пешчари 1944. године населило се неколико породица вукова са румунских Карпата. Међу њима је било и оболелих од беснила, тако да је у насељима по ободу Делиблатске пешчаре било и хуманих случајева пренетих уједом ових вукова. У зиму 1952-53. беснило се масовно пренело на лисице, а било је и много случајева код говеда у том региону. Та епизоотија била је независна од класичног силватичног беснила из Пољске. Урбано или беснило паса ерадицирано је у Војводини 1957. године. После 10 година без силватичног беснила, појавила се друга епизоотија међу лисицама у граничном региону Мађарске, Румуније и Југославије 1962. године, али је брзо престала. Трећа епизоотија почела је 1972. на граници Мађарске и Југославије и од тада је силватично беснило стално присутно.
Крајем деведесетих дошло је до великог ширења беснила лисица у јужној Европи, нарочито последњих година. Деценијама је Југославија имала добро контролисано силватично беснило у северним деловима земље, а реке Сава и Дунав представљале су баријеру за ширење према југу. У 1991. години, када је почео четврти рат на Балкану у двадесетом веку, документовали смо случај бесне лисице како препливава Дунав, када је убијена од војника на супротној обали.
Између 1991-99, у многим деловима централне Србије, са севера ка југу беснило се проширило брзином око 20-50 км годишње (табела 3). У 1998. години крајњи југ Савезне Републике Југославије постао је заражен, а у зиму 2000. у Републици Македонији регистрована је прва бесна животиња, мачка, после 18 година без беснила. У 2001. Албанија је пријавила први случај силватичног беснила.
Југослованска република Црна Гора заражена је беснилом 1990. године на западној граници са Босном и Хрватском и током 10 година беснило лисица са понеким случајевима оболелих говеда и других домаћих животиња проширило се на готово целу територију укључујући и приморје. У Црној Гори први случај беснила код пса у контакту са лисицом регистрован је 2001. године.
Последњи случајеви хуманог беснила у Југославији били су 1980. године и били су пренети од паса (14). Случајеви хуманог беснила пренетог од лисица били су у Босни 1994. и 1996. године, од мачке 1994. у Мађарској, од пса у Бугарској 1994, после 20 година без беснила, а у Румунији се сваке године јављају случајеви хуманог беснила. Данас је на Балкану једино Грчка слободна од беснила (картограм 1).
Данас је на Балкану једино Грчка слободна од беснила.
Развој нове вакцине и имуноглобулина против беснила
Прву вакцину против беснила нове технологије произведену на култури ткива направио је др Павле Фење (сл. 12), некадашњи шеф Одељења за хуману вирусологију Пастеровог завода у Новом Саду. Његови резултати публиковани су две године после емиграције у Канаду, 1958. године. Средином шездесетих др Фење је спровео и прво клиничко испитивање нове вакцине на добровољцима. Већ од седамдесетих многе земље развиле су производњу вакцине против беснила са разних култура ћелија. У програму трансфера технологије за производњу вакцине против беснила СЗО, у Пастеровом заводу у Новом Саду развијена је нова инактивисана вакцина за људе на континуираној култури ћелија бубрега хрчка (15,16), атестирана у Заводу за фармацију у Београду и у Националном центру за епидемиологију „Бела Јохан“ у Будимпешти, а у клиничким испитивањима од 1997. године. До сада је новом вакцином превентивно вакцинисано истраживачко особље Пастеровог завода, више стотина ловаца, ветеринара идр.
Сл. 12. Др Павле Фење, шеф Одељења за хуману вирусологију Пастеровог завода, 1954.
Године 1989. започела је производња хуманог имуноглобулина против беснила у кооперацији Завода за трансфузиологију Србије у Београду и Пастеровог завода у Новом Саду. До сада је произведено више серија и током две деценије употребе није било ни нежељених реакција, а ни хуманог беснила.
Пастеров завод као споменик културе
Прикупљање уметничких предмета у Пастеровом заводу почео је др Хемпт. Када је био на првој међународној конференцији о беснилу у Паризу 1927. године, када је његова метода припреме вакцине добила међународно признање (17), др Хемпт је донео слику Луја Пастера, репрезентативно уље на платну димензија 115×95 цм Пјера Петија, коју је овај аутор радио према својој фотографији Луја Пастера из 1893. Др Хемпт је донео и ову фотографију (сл. 13), а слика је плаћена 3320 динара.
Управа завода основала је фонд за подизање Пастерове бисте у коме су се неколико година прикупљали добровољни прилози, а 1931. склопљен је уговор са вајарем Милорадом Јовановићем из Сремске Митровице о ливењу бисте за 9000 динара.
Др Хемпт се 1931. године разболео од апоплексије и био на дужем боловању, а Пастеров завод тада није био самостална установа, већ као Антирабично одељење Хигијенског завода, кога је такође организовао др Хемпт, тако да тада ова Пастерова биста није постављена. Тек приликом обележавања 50 година рада Пастеровог завода, 1971. године, ова биста постављена је испред главне заводске зграде (сл. 14). Поред ове бисте постављена је 1998. године и биста др Милана Јовановића-Батута, рад прим. др Владимира Јокановића (сл. 15).
Оригинални ентеријер Пастеровог завода, богата архива, фотодокументација и библиотека, као и чињеница да је једина оваква установа у држави, руководила је Градски завод за заштиту споменика да Пастеров завод у Новом Саду 1997. стави под заштиту. Ово решење потврдила је Влада Републике Србије 2001. године (18).