Izvod iz monografije:

OSAMDESET GODINA PASTEROVOG ZAVODA U NOVOM SADU
i 100 godina naučne profilakse besnila u Srbiji

Dušan Lalošević

Dobrotvor čovečanstva Luj Paster još krajem 19. veka bio je izuzetno poštovan i u Srbiji. Kralj Milan dodelio je Pasteru orden Sv. Save prvog reda (sl. 1) koji je i danas izložen u Muzeju Pasterovog instituta u Parizu, 24. maja 1886, manje od godinu dana nakon što je Paster vakcinisao protiv besnila prvog pacijenta, Žozefa Majstera, 6. jula 1885.

Srpsko lekarsko društvo proglasilo je Pastera za počasnog člana i povodom njegove smrti 1895, a na njegov rođendan, 27. decembra, održalo je komemorativnu sednicu kojoj su prisustvovali kralj Aleksandar Obrenović i mitropolit Mihailo. O Pasteru je tada nadahnuto govorio dr Milan Jovanović-Batut, njegov učenik i osnivač naše preventivne medicine. Batutov govor štampan je u Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo 1895. godine (1, 2).

Koliko je bilo slučajeva besnila u 19. veku u Srbiji ne postoje pouzdani podaci, ali se prema dostupnim izvorima može zaključiti da je bilo jako rašireno. U sabranim delima dr Laze Lazarevića opisuje se jedan slučaj prenesen samo kontaktom sa besnim psom (3). Kada je osnovan Pasterov zavod u Budimpešti 1890. u prvoj godini bilo je pacijenata iz Srbije svega pet, a sledeće 20 (4). „Mi imamo od prilike 200 slučajeva ujeda od besnih životinja godišnje, koje u Peštu na lečenje šaljemo…“ stoji u Srpskom arhivu 1895. godine. Propisom je bilo obavezno veterinarsko posmatranje psa, a ukoliko ugine i sekcija i sa obdukcionim zapisnikom, ukoliko je pas bio sumnjiv na besnilo, pacijenti su upućivani u Budimpeštu, siromašni o opštinskom, a bogati o svom trošku (5). Ovi podaci pokazuju da je krajem 19. veka ne samo medicinski stalež, već i stanovništvo u Srbiji znalo za Pastera i njegovu metodu lečenja protiv besnila. Pored ispiranja i kauterizacije rana usijanim gvožđem, „treba ujedeno čeljade podvrći antirabijskoj vakcinaciji Pasterovoj“ za koju se u „Srpskom arhivu“ 1896. kaže da je „jedan od najvećih pronalazaka današnjeg veka“ (6).

1900

Osnivanje Pasterovog zavoda u Nišu

Proračun godišnjih troškova za slanje pacijenata u Budimpeštu bio je daleko veći nego što bi stajalo izdržavanje Pasterovog zavoda, tako da je uz pomoć kralja Milana Obrenovića načelnik saniteta pukovnik dr Mihajlo Marković organizovao izgradnju i opremanje prvog „Kraljevsko – srpskog Pasterovog zavoda“ (7). Posle višegodišnjih rasprava, u Beogradu se nije moglo dobiti zemljište za izgradnju zbog straha od moguće zaraze stanovništva, jer će „u ovom zavodu biti raznih patogenih mikroba, koji mogu iz svojih zatvora izmiliti i čuda počiniti od beogradskih stanovnika“. Zato je i pored teških prilika, u Srbiji prvi Pasterov zavod osnovan 1900-te godine u Nišu pod upravom vojnog saniteta (8).

U Srbiji tada, kao i na celom Balkanu, vladalo je tipično urbano ili besnilo koje prenose psi (6). Prvih godina rada Pasterovog zavoda u Nišu, vakcinisano je između 200 – 300 pacijenata godišnje, smrtnost kod njih bila je 0,48% što je komparabilno sa drugim Pasterovim zavodima u svetu. U prve 4 godine vakcinisano je u niškom zavodu 1140 pacijenata uglavnom ozleđenih od pasa, uključujući i 9 ozleđenih od vukova, a ukupno je umrlo 7 (8). Na osnovu ovih podataka moguće je približno zaključiti koliko je ukupno umiralo od besnila ljudi u Srbiji. Slanje pacijenata u Pasterov zavod bilo je i dalje regulisano propisima (9), za siromašne o opštinskom trošku, tako da se može pretpostaviti da broj umrlih od besnila u tadašnjoj Srbiji koji se nisu javili na vakcinaciju nije bio mnogo veći od 10 – 20 godišnje. Prema jednom izvoru u Kraljevini Jugoslaviji od 1927 – 1936. umrla je od besnila 141 osoba, najmanje 1927, svega 7, a najviše 1933. godine sa 25 umrlih, na mnogo većoj teritoriji od same Srbije (10).

1901

Pasterov zavod u Novom Sadu i eradikacija urbanog besnila

Nakon oslobođenja i ujedinjenja, nakon I Sv. rata u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca osnovano je još nekoliko Pasterovih zavoda, a u Novom Sadu 1921. godine, pod rukovodstvom dr Adolfa Hempta (1874-1943) (sl. 2 i 3). Posle ratnih razaranja kojih nije bio pošteđen ni Pasterov zavod u Nišu, profilaksa besnila je polako obnovljena. Godišnje je vakcinisano po više hiljada pacijenata, za prvih deset godina 58.018 (sl. 4).

1926

U Beogradu je tek 1926. počela vakcinacija pacijenata protiv besnila u Centralnom higijenskom zavodu, ali je primenjivana metoda bila neuspešna i posle 3 smrtna slučaja napuštena (11, 12). U Požeškoj ulici br. 26 osnovan je Pasterov zavod isključivo za proizvodnju veterinarskih seruma i vakcina, ali ne i besnila, a posle II Sv. rata promenio je i naziv, tako da se u Beogradu nikad nije formirao pravi Pasterov zavod u smislu antirabične ustanove.

1928

Pasterov zavod u Novom Sadu ubrzo je preuzeo funkcije svih ostalih u Karaljevini, od 1928. godine, zahvaljujući novoj vakcini protiv besnila dr Hempta (12). Dr Hempt je proizveo mrtvu vakcinu od nervnog tkiva inficiranih kunića, a kasnije jaganjaca, tretiranog etrom i fenolom, postavio električne uređaje za mlevenje mozgova za vakcinu (sl. 5), štampanje etiketa na staklenim ampulama (sl. 6), punjenje ampula (sl. 7), i za zataljivanje ampula, tako da je u Novom Sadu razvio industrijsku proizvodnju vakcine za celu zemlju (tabela 1), a kasnije i za izvoz. Hemptovu vakcinu prihvatile su mnoge evropske države, Nemačka, Austrija, Čehoslovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska. Proizvodnja Hemptove vakcine u Novom Sadu trajala je do 1983, a naprimer u Mađarskoj do 1989. godine.

Dr Hempt se zalagao za obaveznu vakcinaciju pasa još od dvadesetih godina i proizvodio je dve vrste vakcine za životinje, inaktivisanu i živu, sa maslinovim uljem kao adjuvansom, tzv. „lipovakcinu“ koja se koristila za postekspozicionu vakcinaciju domaćih životinja.

1935

Prvi terenski ogled vakcinacije pasa u Jugoslaviji pod nadzorom dr Nikolića (sl. 9 i 10), Hemptovog saradnika od 1926. godine, počet je na preko 1000 pasa u selu Stanišić, sreza somborskog, 17. 10. 1935. godine, sa Hemptovom vakcinom (10). Posle 7 meseci izabrano je 10 vakcinisanih pasa i zatvoreno sa 5 pasa veštački inficiranih uličnim virusom. Ni jedan vakcinisani pas nije uginuo od besnila u roku od 18 meseci. Mada su rezultati ove akcije bili vrlo dobri, šira vakcinacija pasa vršena je tek posle II Sv. rata.

Ratna razaranja u II Sv. ratu mimoišla su Pasterov zavod, ali ne i narod i državu. Dok je pre rata bilo prosečno 20 – 30 smrtnih slučajeva besnila u Jugoslaviji godišnje, pred rat, a naročito posle rata besnilo se strahovito proširilo i godišnje je desetine ljudi umiralo (tabela 2).

Tabela br. 2. Slučajevi humanog i animalnog besnila u Jugoslaviji posle II Sv. rata

1948

Godine 1948. počela je prvo u Vojvodini obavezna vakcinacija pasa sa odličnim rezultatima u eradikaciji urbanog besnila (13). Decenijama se Hemptova vakcina koristila i za životinje i njom je u Srbiji iskorenjeno urbano ili besnilo koje prenose psi, u Vojvodini krajem pedesetih, u centralnoj Srbiji krajem sedamdesetih a poslednji slučajevi psećeg besnila bili su 1983. na Kosovu i Metohiji. Posle 1980. nije više bilo ni besnila kod ljudi.

1955

Poseban tip besnila insektivornih slepih miševa otkriven je i u Jugoslaviji 1955. godine. Dr Nikolić i njegov saradnik od 1946. godine, dr Zdravko Jelesić (sl. 11), šef Odeljenja za rabiologiju Pasterovog zavoda i docent Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, izolovali su ovaj genotip virusa srodnog besnilu iz slepih miševa sa Petrovaradinske tvrđave, a tipizacija je potvrđena u Pasterovom institutu u Parizu.

Sl. 11. Doc. dr Zdravko Jelesić, 1919-1964.

1957

Pojava silvatičnog besnila u Jugoslaviji

U Pokrajini Vojvodini, severno od Dunava, u njenom istočnom delu, na Deliblatskoj peščari 1944. godine naselilo se nekoliko porodica vukova sa rumunskih Karpata. Među njima je bilo i obolelih od besnila, tako da je u naseljima po obodu Deliblatske peščare bilo i humanih slučajeva prenetih ujedom ovih vukova. U zimu 1952-53. besnilo se masovno prenelo na lisice, a bilo je i mnogo slučajeva kod goveda u tom regionu. Ta epizootija bila je nezavisna od klasičnog silvatičnog besnila iz Poljske. Urbano ili besnilo pasa eradicirano je u Vojvodini 1957. godine. Posle 10 godina bez silvatičnog besnila, pojavila se druga epizootija među lisicama u graničnom regionu Mađarske, Rumunije i Jugoslavije 1962. godine, ali je brzo prestala. Treća epizootija počela je 1972. na granici Mađarske i Jugoslavije i od tada je silvatično besnilo stalno prisutno.

Krajem devedesetih došlo je do velikog širenja besnila lisica u južnoj Evropi, naročito poslednjih godina. Decenijama je Jugoslavija imala dobro kontrolisano silvatično besnilo u severnim delovima zemlje, a reke Sava i Dunav predstavljale su barijeru za širenje prema jugu. U 1991. godini, kada je počeo četvrti rat na Balkanu u dvadesetom veku, dokumentovali smo slučaj besne lisice kako preplivava Dunav, kada je ubijena od vojnika na suprotnoj obali.

Između 1991-99, u mnogim delovima centralne Srbije, sa severa ka jugu besnilo se proširilo brzinom oko 20-50 km godišnje (tabela 3). U 1998. godini krajnji jug Savezne Republike Jugoslavije postao je zaražen, a u zimu 2000. u Republici Makedoniji registrovana je prva besna životinja, mačka, posle 18 godina bez besnila. U 2001. Albanija je prijavila prvi slučaj silvatičnog besnila.

Jugoslovanska republika Crna Gora zaražena je besnilom 1990. godine na zapadnoj granici sa Bosnom i Hrvatskom i tokom 10 godina besnilo lisica sa ponekim slučajevima obolelih goveda i drugih domaćih životinja proširilo se na gotovo celu teritoriju uključujući i primorje. U Crnoj Gori prvi slučaj besnila kod psa u kontaktu sa lisicom registrovan je 2001. godine.

Poslednji slučajevi humanog besnila u Jugoslaviji bili su 1980. godine i bili su preneti od pasa (14). Slučajevi humanog besnila prenetog od lisica bili su u Bosni 1994. i 1996. godine, od mačke 1994. u Mađarskoj, od psa u Bugarskoj 1994, posle 20 godina bez besnila, a u Rumuniji se svake godine javljaju slučajevi humanog besnila. Danas je na Balkanu jedino Grčka slobodna od besnila (kartogram 1).

Danas je na Balkanu jedino Grčka slobodna od besnila.

1958

Razvoj nove vakcine i imunoglobulina protiv besnila

Prvu vakcinu protiv besnila nove tehnologije proizvedenu na kulturi tkiva napravio je dr Pavle Fenje (sl. 12), nekadašnji šef Odeljenja za humanu virusologiju Pasterovog zavoda u Novom Sadu. Njegovi rezultati publikovani su dve godine posle emigracije u Kanadu, 1958. godine. Sredinom šezdesetih dr Fenje je sproveo i prvo kliničko ispitivanje nove vakcine na dobrovoljcima. Već od sedamdesetih mnoge zemlje razvile su proizvodnju vakcine protiv besnila sa raznih kultura ćelija. U programu transfera tehnologije za proizvodnju vakcine protiv besnila SZO, u Pasterovom zavodu u Novom Sadu razvijena je nova inaktivisana vakcina za ljude na kontinuiranoj kulturi ćelija bubrega hrčka (15,16), atestirana u Zavodu za farmaciju u Beogradu i u Nacionalnom centru za epidemiologiju „Bela Johan“ u Budimpešti, a u kliničkim ispitivanjima od 1997. godine. Do sada je novom vakcinom preventivno vakcinisano istraživačko osoblje Pasterovog zavoda, više stotina lovaca, veterinara idr.

Sl. 12. Dr Pavle Fenje, šef Odeljenja za humanu virusologiju Pasterovog zavoda, 1954.

1989

Godine 1989. započela je proizvodnja humanog imunoglobulina protiv besnila u kooperaciji Zavoda za transfuziologiju Srbije u Beogradu i Pasterovog zavoda u Novom Sadu. Do sada je proizvedeno više serija i tokom dve decenije upotrebe nije bilo ni neželjenih reakcija, a ni humanog besnila.

Pasterov zavod kao spomenik kulture

Prikupljanje umetničkih predmeta u Pasterovom zavodu počeo je dr Hempt. Kada je bio na prvoj međunarodnoj konferenciji o besnilu u Parizu 1927. godine, kada je njegova metoda pripreme vakcine dobila međunarodno priznanje (17), dr Hempt je doneo sliku Luja Pastera, reprezentativno ulje na platnu dimenzija 115×95 cm Pjera Petija, koju je ovaj autor radio prema svojoj fotografiji Luja Pastera iz 1893. Dr Hempt je doneo i ovu fotografiju (sl. 13), a slika je plaćena 3320 dinara.

Uprava zavoda osnovala je fond za podizanje Pasterove biste u kome su se nekoliko godina prikupljali dobrovoljni prilozi, a 1931. sklopljen je ugovor sa vajarem Miloradom Jovanovićem iz Sremske Mitrovice o livenju biste za 9000 dinara.

Dr Hempt se 1931. godine razboleo od apopleksije i bio na dužem bolovanju, a Pasterov zavod tada nije bio samostalna ustanova, već kao Antirabično odeljenje Higijenskog zavoda, koga je takođe organizovao dr Hempt, tako da tada ova Pasterova bista nije postavljena. Tek prilikom obeležavanja 50 godina rada Pasterovog zavoda, 1971. godine, ova bista postavljena je ispred glavne zavodske zgrade (sl. 14). Pored ove biste postavljena je 1998. godine i bista dr Milana Jovanovića-Batuta, rad prim. dr Vladimira Jokanovića (sl. 15).

Originalni enterijer Pasterovog zavoda, bogata arhiva, fotodokumentacija i biblioteka, kao i činjenica da je jedina ovakva ustanova u državi, rukovodila je Gradski zavod za zaštitu spomenika da Pasterov zavod u Novom Sadu 1997. stavi pod zaštitu. Ovo rešenje potvrdila je Vlada Republike Srbije 2001. godine (18).

Literatura:

  1. Jovanović Batut M. Luj Paster. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1895; 1(23-24):797-810
  2. Svečana sednica u spomen Pasteru. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1899, 3:141-142
  3. Lazarević L. Sabrana dela, knj. 2. Glas Podrinja, Šabac, 1985, 152-153
  4. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1895; 1(11-12):341
  5. Raspis ministra unutr. dela o upućivanju bolesnika u Pasterov zavod. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1899, br. 3, 124-5
  6. Kobliška A. O psećem besnilu; dijagnoza i profilaksa. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1896, br. 8, 426-430 i br. 9, 468-471
  7. Marković M. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1902; 9:385-403
  8. Milojević V. Pasterov zavod u Nišu 1900-1985. Niš, 1990, 1-320
  9. Raspis ministra unutr. dela o otvaranju Srpskog Pasterovog Zavoda u Nišu. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1901, 2:78-79
  10. Kenda I. Pokušaj suzbijanja besnila preventivnim cepljenjem pasa fenolizovanom eter-vakcinom. Arhiv Ministarstva poljoprivrede 1937, 4(7): 3-10
  11. Milošević M, Bojović O. Dva slučaja besnila. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1930, 6: 439-443
  12. Hempt A. Borba protiv besnila u Jugoslaviji i razvitak našeg domaćeg antirabičnog postupka. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1931, 3:234-245
  13. Nikolić M. Kretanje besnila u Jugoslaviji. Higijena 1950, 5-6: 571-582
  14. Baljošević S. Besnilo. Selected Papers on Rabies Prophylaxis, Pasteur Institute Novi Sad, 1996, 19-27
  15. Lalošević D, Lazarević-Ivanc LJ, Stankov S. Mogućnosti ekonomične proizvodnje vakcine protiv besnila sa kulture ćelija. Med Pregl. 1997 Nov-Dec;50(11-12):565-8
  16. Lalošević D, Stankov S, Lazarević-Ivanc LJ, Lalošević V, Knežević I. Immunogenicity of BHK-rabies vaccine in human volunteers. Med Pregl. 1998;51 Suppl 1:17-9
  17. Petrović M(iroslav). 70 godina Pasterovog zavoda u Novom Sadu, 1991.
  18. Službeni glasnik Republike Srbije 48/06.08.2001, str. 2
Veličina slova